Atlas za urbanog putnika

Atlas 21

Nataša Galečić

03.-19.03.2016.

 

Da li možeš da nam pojasniš naziv izložbe?

Nataša: Određivanje naziva izložbe ili rada je po meni vrlo važan faktor svake postavke, jer on određuje kontekst i okvir koji posmatraču služe kao smernice za čitanje vizuelnih informacija. Atlas za urbanog putnika upućuje na mapiranje prostora, orjentaciju, kretanje i prostorni jezik kojim govori naše okruženje. Atlas je skup mapa topografskih prikaza terena, koji u ovom slučaju grupiše vizuelne zabeleške mojih opsesivnih posmatranja prostora (gradova) i uvodi posmatrača u prostor pejzažnih i arhitektonskih formi.


 

Šta je ono što je ključno za razumevanje izložbe?

Nataša: Distanca. Kada otvorite Google maps imate opciju različitog sagledavanja terena, satelitskog, približenog, udaljenog, možete videti ulice, ali i fotografije objekata. Kada ste u avionu dešava se slično. Najpre ste deo grada i ne možete da ga sagledate u celosti, a onda sa nadmorskom visinom ukazuje vam se pregled celog terena. Izložbu treba posmatrati kroz ove makro/mikro relacije, zamisliti sebe kao česticu koja se u jednom momentu kreće unutar sistema, a sledećeg van njega. Radovi su istovremeno centralizovani oko ideje fragmentarnosti i interkonekcije malih jedinjenja koja utiču na ponašanje i formiranje veće celine. O izložbi treba promišljati i kroz gradaciju makrokosmičkih odnosa jedinka-jedinci, jedinka-zajednica, zajednica-pejzaž, veštački pejzaž-priroda.

Atlas 33


 

Kako je tvoje iskustvo kao putnika uticalo na ove radove?

Nataša: Kao putnik vi ste veoma često u poziciji posmatrača ili posetioca, stranog tela koje nigde ne pripada a u isto vreme je vezivni deo jednog većeg organizma. Navigiranje prostorom postaje tada vaša svakodnevna aktivnost, čas ste na nebu čas ste na zemlji, na aerodromu, u avionu, hotelu itd. – vaše telo tada zauzima jedan međuprostor u kome relacije između prostornih elemenata čine zapravo vašu stvarnost. Osećanje omniscijencije koje proističe iz superiornosti manevrisanja media-mašinama i određenog informatičkog komfora vrlo brzo iščezava kada se nađemo na nepoznatom terenu i bez tehničkih pomagala na koje smo navikli. Tada ulazimo u zonu dezorjentisanosti, fragmentarnosti, diskonekcije u kojoj se suočavamo sa fantazmama vizuelnih i taktilnih senzacija i bivamo prepušteni sopstvenoj intuiciji i snalažljivosti. Džon Baltasari je rekao: „Ako verujete da vaš svet formira ono što vidite i prestanete da gledate u običajene stvari, vaš svet će se promeniti“. Kroz svoja putovanja počela sam da promišljam o prostoru kao jednoj vrsti neverbalne komunikacije između stvari i bića i na koji način naše svakodnevne prakse utiču na ponašanje prostora, u ovom slučaju – grada.

1


 

S kojim interesantnim umetničkim praksama si se susretala na putovanjima i da li su i kako one uticale na tvoj rad?

Nataša: Da, mogla bih o tome da pričam jako dugo i opširno ali zbog forme ovog intervjua svešću to na jedan primer, koji mislim da je relevantan i za ovu izložbu. Filadelfija je grad koji se drugačije naziva i Grag murala, zbog neverovatno velikog broja murala i umetnosti u javnom prostoru. Imala sam sreću da radim u organizaciji Mural Art Program i budem svedok jedne veoma zanimljive umetničke prakse koja se zasniva na relaciji lokalna zajednica-umetnik-javni prostor. Zapravo reč je o praksi koja je ponikla u Čikagu još 1960-ih kao politički aktivizam i koja je portretisala probleme urbanog okruženja kao što su droga, rasizam, i siromaštvo. Međitim krajem 60-ih i početkom 70-ih, pored uloge umetnosti u javnom prostoru, razvija se model komunalnog murala u čijoj srži se našla zajednica koja sada postaje aktivni učesnik u celokupnom procesu – od ideje do realizacije. Mural Art Program i danas neguje taj duh zajedništva gde je dijalog između umetnika i lokalne zajednice krucijalan i neophodan u kreativnom procesu. Umetnik ima ulogu slušaoca, aktiviste, prijatelja, edukatora, i tek na kraju stvaraoca. On najpre mora da upozna svoju ciljnu grupu, da stekne njeno poverenje, i vrlo često pruži novo viđenje stvari kroz svoj vizuelni odgovor. Mislim da je od velikog značaja to što upravo marginalne grupe, odbačene ili problematične, dobijaju šansu da budu deo nečeg važnog, da osete da doprinose nečemu i da se njihov glas čuje. S druge strane grad poprima vizuelni identitet svojih stanovnika i razvija svest o važnosti i ulozi umetnosti u javnom prostoru, ali i životu pojedinca. S toga se može reći da iako načelno važi teza da se javni prostor konstituiše kao potpuno otvoren društveni fenomen, on u stvarnosti zapravo postaje prezasićen značenjima koje u njemu ostavljaju akteri. Oblikovanjem našeg fizičkog okruženja mi utičemo na psihičku sferu tog okruženja koja dalje diktira naše poimanje prostora, a naša percepcija prostora pak opet uslovljava formiranje fizičkog okruženja i tako sve u krug. Ovaj uzročno/posledični odnos elemenata u okviru jedne celine je upravo ono što ja istražujem u svom radu, a na to je svakako uticalo ovo iskustvo.


 

Kako si dolazila do predmeta kojičine tvoje radove?

Nataša: Većina elemenata koja čini prostornu instalaciju su delovi prethodnih projekata, koji su usled nemogućnosti transportovanja ili svoje efemeralne prirode opstali samo u sekvencama, i svakodnevni predmeti nađeni u mom neposrednom okruženju (stanu, hotelu, aerodromu, zemljama u kojima boravim itd.). Obzirom da je u Srbiji nedovoljno razvijena svest o važnosti reciklaže, želela sam da upravo akcenat stavim na reciklažne materijale kao što su kartonske rolne toalet papira, plastični čepovi, flaše itd. i jednoj maloj grupi svojih prijatelja i porodici, koji su bili uključeni u proces skupljanja, razvijem naviku razvrstavanja reciklažnih artikala. Takođe sam skupljala časopise iz aviona i dezintegrisala ih u milione konfeta koje sam potom koristila za izradu kolaža. Kada razmišljam o materijalima uglavnom razmišljam i zašto su oni značajni za sredinu ili određenu kulturu u kojoj se u tom momentu nalazim.

Eyescape detail


 

Kakve veze heterotopija ima s tvojim radom?

Nataša: Ideja heterotopije, ne mesta, i tranzitnog prostora je već duže vremena sfera mog interesovanja. Sledeći Fukoovu ideju, heterotopija je neka vrsta praznog mesta unutar sistema značenja koji tumačimo kao naše okruženje, tačnije ona predstavljaju jedan prostor privida koji razobličava iznova svu iluzornost stvarnog sveta, sva ta razmeštanja unutar kojih je ljudski život ispregrađivan. Heterotopijska mesta imaju zapravo sposobnost da objedine sve moguće sadržaje određene kulture i da prikažu odnose moći u kondenzovanoj formi, predstavljaju neku vrstu suprotnosti pojmu utopije, ona zapravo predstavljaju materijalizovanu utopiju. Jedan od vrlo očiglednih primera heterotopije je grad gledan iz aviona koji je u isto vreme dokaz o utopističkim ambicijama arhitekata i urbanista da unaprede životne standarde, a sa druge strane predstavlja distopiju društvene nepokretnosti, prekida low cost izgradnje, kriminala itd. S druge strane primer takvog mesta u gradu je aerodrom. Aerodrom je manifestacija veze između mesta, mesto tranzicije, nešto kao urbani komšiluk, mesto gde se različite kulture susreću i dolaze u dodir. Mesto gde imate restorane, butike, kazina, laundže gde se možete istuširati, mesto na kome se osećate sigurno, ali i mesto na kome ste podvrgnuti najrazličitijim vrstama kontrole. U tom pogledu, ova izložba je postavljena tako da materijalizuje utopiju putovanja. Kolaži predstavljaju jedan utopistički pejzaž koji pružaju iluziju nečeg dalekog i prostranog, a u svojoj realnosti su skup konfeta dobijenih iz odbačenih časopisa iz aviona, koji su zapravo artifakt masovne proizvodnje. Nasuprot njima nalaze se instalacije koje su antropološke zabeleške mojih putovanja koje razbijaju urbanističku uniformnost elementima koji vise, su oboreni, posuti, se njišu u vazduhu i manifestuju greške koje zapravo daju život statičnoj formi. U radovima se čuje eho Fukoovog poziva subjektu da od sebe izgradi umetničko delo, da eksperimentiše sa svojim životom, da estetizuje vlastitu egzistenciju i na taj način umakne uniformnosti vladajućeg diskursa.

Between the clouds


 

Zbog čega si odlučila da na delu izložbe radove osvetliš UV svetlom?

Nataša: To se opet vezuje za ideju urbanog prostora, svetlećih reklama, bilborda. Grad menja svoj izgled i boju tokom dana i noći, nešto što je vidljivo danju nije noću i obratno. Koristeći markere koji svetle pod UV svetlom u kombinaciji sa običnim flomasterima i akvarelom želela sam da dočeram taj preobražaj.

It's always greener on the other side1


 

Tvoje instalacije su efemerne, ali predmeti koji ihčine uspevaju da ih „nadžive“ i bivaju inkorporirani u druge radove. Da li si razmišljala o vezi tvojih radova sa reciklažom i ekologijom?

Nataša: Hm, ovo je zanimljivo pitanje. Taj kratak život instalacija i prelazak materijala iz jednog u drugi oblik se vezuje za moje promišljanje o kruženju materije i preobražaju forme u okviru određenog sistema i interkonekciji nevidljivih jedinjenja. Više razmišljam o prostoru između elemenata i na koji način on definiše formu, kao i o relacijama količine/mnoštva/iznosa/dela. U tom smislu više vidim moj rad u vezi sa (kvantnom) fizikom koja zapravo upućuje na moj način razmišljanja. Međutim, vrlo su mi jasne aluzije na ekološki aspekat mog rad, ali on je za mene još prilično neartikulisan i nesvesan. Taj deo je više vezan za moju filozofiju življenja koja se odnosi na moj odnos i odgovornost prema okruženju, i ubeđenje da jednostavnim i minimalnim sredstvima može da se uradi mnogo toga.


 

Studirala si umetnost i u Srbiji i u SAD. Kako bi uporedila ta dva iskustva?

Nataša: I jedno i drugo iskustvo su bili od izuzetnog značaja za moje umetničko sazrevanje. Dragoceno je kada možeš da budeš deo i jednog i drugog sistema, da ih uporediš i izvučeš najbolje iz oba. Zapravo tek kada se izmestiš iz jedne sredine možeš da uvidiš njenu suštinu, ta distanca ti dozvoljava da uvidiš neke stvari koje obično uzimaš zdravo za gotovo. Tako i ja tek kada sam otišla u Ameriku bila sam u stanju da sagledam na koji način je Akademja uticala na moje formiranje i koje su to njene dobre strane, obzirom da sam bila vrlo revoltirana kada sam diplomirala. Iako je većina, u koju ubrajam i sebe, doživljavaju kao neinventivnu, tradicionalnu, zastarelu, ona neosporno trenira radne navike, disciplinu, tehniku i veštinu posmatranja koje stvaraju jednu odličnu bazu za dalje vizuelno promišljanje. S druge strane, studijama u Americi mi je bilo omogućeno da eksperimentišem sa različitim materijalima, da dobijem jedno šire i ozbiljnije teorijsko i umetničko obrazovanje, kao i da aktivno budem uključena u umetnička zbivanja, debate, seminare, izložbe itd. Dostupnost stručne literature, tehničke opreme i uređaja, moderne tehnologije otvorili su jedan neverovatan svet za mene. Fantastično je i to što vas škola promoviše, obezbeđuje kontakte, profesionalne anganžmane…Vaše je da date najbolje od sebe, a oni to vrlo dobro znaju da prepoznaju, cene, i da vas nagrade. Na Mur koledžu za umetnost i dizajn, imali smo jedan semestar mogućnost da biramo umetnika/umetnicu kojeg/koju bismo želeli da bude naš mentor. To je mogao biti najpoznatiji umetnik… Škola posreduje između njega/nje i vas, i ako pristane imate priliku ceo semestar da radite sa tom osobom, da budete deo tima, projekta itd. To je apsolutno neverovatno iskustvo. Za svog mentora sam izabrala američku umetnicu Dženet Eklman (Janet Echelman), koja živi i radi u Bostonu. Saradnja sa njenim studijom u Bostonu omogućila mi je da iskusim umetnički rad na najvišem profesionalnom nivou, upoznam tim stručnjaka iz oblasti arhitekture, inženjeringa, svetlosnog dizajna, i shvatim logistiku realizacije velikih projekata. Najveća razlika između našeg i njihovog obrazovnog, akademskog sistema jeste što ste kod nas pasivan student a kod njih aktivan na svim poljima.

2


Razgovor vodila: Sanda Kalebić

Fotografije: Nataša Galečić i Nina Ivanović


 

Biografija umetnice:

Nataša Galečić, diplomirala na Slikarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, 2010. godine. Master studije završila je na Mur Koledžu za Umetnost i Dizajn u Filadelfiji (SAD), na odseku Studijska umetnost, 2013. godine. Bila je učesnik jednomesečnog umetničkog rezidencijala u Burenu, Irskoj, 2012. godine. Nataša je izlagala kako u zemlji tako i inostranstvu ( Bugarskoj, Grčkoj, Irskoj, Sjedinjenim Američkim Državama i Holandiji). Radom u Galerijama Mur Koledža za Umetnost i Dizajn , LGTrip galeriji , Loks Centru za Karijeru, Sentri Artu bila je izložena različitim aspektima umetničkog sveta (komercijalnom, edukativnom, istraživačkom, organizacionom, administrativnom, kreativnom, marketinškom, itd.), koji su joj omogućili bolje razumevanje strategija i metodologija unutar kulturno-umetničkih sistema i umetničkog tržišta. Zahvaljujući radu u Mural Art Programu u Filadelfiji stekla je iskustvo o umetnosti u javnom prostoru, saradnji sa lokalnim zajednicama, i moći umetnosti na razvijanje javne svesti. Natašini crteži i prostorne instalacije se nalaze u privatnim i javnim kolekcijama u Austriji, Irskoj, Sjedinjenim Američkim Državama i Srbiji.

http://cargocollective.com/NatasaStojanovic/

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s