AGIT-PROP-FLASH-MOB

 

AGIT-PROP-FLASH-MOB_U10_instalacija_1       Iva Kontić

21.1.-6.2.2016.

 

Šta je ključno za razumevanje izložbe „AGIT-PROP-FLASH-MOB“?

Iva: Ključno je da se izložba poseti i pogleda, sasluša video-zvučna instalacija. Verovatno pomaže i da se pročita tekst u katalogu izložbe o umetničkom projektu AGIT-PROP-FLASH-MOB čiji je izložba u U10 sastavni deo, ili pregleda stranica agit-prop-flash-mob.tumblr.com na kojoj je postavljen vizelni i tekstualni materijal sakupljen od početka projekta. Ipak, upitno je da li se uopšte umetnost može ili, bolje, treba razumeti, a time i ova izložba. Možda je njen zadatak pre neka kognitivna ili emotivna stimulacija, podstrek na presipitivanje i promenu parametara za posmatranje i razumevanje naše realnosti.


 

Na prethodnoj izložbi u Domu omladine, na kojoj je prikazan video iz Beograda, naziv je bio „AGIT-PROP-FLASH-MOB (ili Ples radnika u suton)“. Da li možeš da kažeš nešto više o drugom nazivu? Kakav je njegov odnos s praksom ruskih avangardnih pokreta i američkim levičarskim plesnim grupama?

Iva: AGIT-PROP-FLASH-MOB je dobio podnaslov, ili bolje, alternativni naziv u toku samog izvođenja rada. Podstaknuta razgovorom sa kustoskinjom Majom Ćirić na temu ovog projekta, počela sam da razmišljam o tome kako bi on mogao da se opiše u par reči, a da nosi neki direktniji, lični autorski komentar o tome šta se dešava u seriji javnih kolektivnih performansa i, istovremeno, da pruži narativni ključ video-zvučnim instalacijama u koje se performansi transformišu unutar izložbenih prostora. Tako je nastao „Ples radnika u suton“. On je ipak izostavljen iz naslova izložbe u U10 s obzirom na to da ova izložba predstavlja ujedno i dokumentaciju celokupnog umetničkog projekta AGIT-PROP-FLASH-MOB realizovanog u sklopu mojih doktorskih studija na Univerzitetu umetnosti u Beogradu.
Što se tiče veze sa agitprop praksama ruskih avangardnih pokreta sa početka 20. veka i američkim levičarskim plesnim grupama iz tridesetih godina prošlog veka, rekla bih da je glavni naziv rada taj koji direktno citira data dva momenta u istoriji društveno angažovane umetnosti. Pogotovo su za ideizaciju mog rada bile značajne prakse „Nove plesne lige“ i „Radničke plesne grupe“ koje su preuzele koncept agitpropa – agitacije masa radi propagiranja određenih političkih ideja i društvenih ideala – od istorjskih avangardi iz Rusije i Evrope i prilagodile ga kontekstu delovanja svojih plesnih akcija, stvarajući novi oblik performativne koreografije, „agitprop“ ples; agitprop performansi izlaze na ulicu i ulaze u javne prostore izvan konteksta umetnosti, dopuštaju svima da budu performeri i koriste pokrete preuzete iz sfere rada, proizvodnje i iz (tadašnje) svakodnevice.

AGIT-PROP-FLASH-MOB_U10_instalacija_2


 

Kako si izabrala Minhen, Madrid i Beograd da u njima izvedeš performanse?

Iva: Kod izbora tri lokacije koje otvaraju seriju performansa AGIT-PROP-FLASH-MOB postojalo je par osnovnih kriterijuma. Gradovi je trebalo da budu dovoljno različiti po pitanju geografske, društvene i političke sredine kojoj pripadaju, kao i da nisu svi glavni gradovi pošto uloga administrativnog centra neke države nije bila od značaja za temu samog rada. S druge strane, morala sam da razmišljam pragmatično s obzirom na budžet i pristupačnost urbanih sredina u kojima se organizuje performans. Minhen, Beograd i Madrid su zadovoljili sve navedene uslove. Beograd se nametao kao izbor još od same konceptualizacije rada, jer kako je već pomenuto, reč je o doktorskom projektu izvedenom u okviru studija na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Madrid je bio logičan izbor s obzirom na to da sam u toku 2015. boravila u Madridu, dok se za izvođenje performansa u Minhenu ukazala prilika kada sam bila pozvana na umetničku rezidencu u okviru projekta „C9“ u tom gradu, organizovanom od strane minhenskog umetničkog kolektiva Collaboration i Maksimilians Foruma. Serija performansa je podjednako mogla da započne i akcijama u nekim drugim gradskim sredinama.


 

Da li si primetila različite reakcije učesnika i posmatrača u različitim gradovima?

Iva: Različitost u reakciji slučajnih prolaznika je bila uslovljena samom činjenicom da se tri trga na kojima su se desili performansi veoma razlikuju u urbanističkom i arhitekstonskom pogledu, iako se sve lokacije nalaze u strogom gradskom centru. Marienhof u Minhenu je trg koji se sastoji od velike travnate čistine, te ima vrlo specifičnu funkciju unutar urbane sredine, kao oaza za odmor i druženje, i time je i doprineo specifičnom izgledu performansa i reakciji prisutnih, slučajnih posmatrača na umetničku akciju. Plaza Mayor i Trg Republike su, s druge strane, arhitektonski drugačije rešeni. Iako oba trga sadrže „konjanika“ u svom središtu, prvi je prostrana kvadratna površina ograđena kompleksom istorjskih rezidencijalnih zgrada i predstavlja svojevrsnu turističku „oazu“, sa savim različitom dinamikom kretanja prolaznika u odnosu na beogradski glavni trg, koji predstavlja najtipičnije mesto u gradu za nalaženje i okupljanje. Posledično je odnos performera i publike bio drugačiji, kao i odnos performera prema samom prostoru delovanja. U tom smislu je teško zaista klasifikovati načine reagovanja madridske, minheneske i beogradske publike na performanse, i govoriti o razlikama u reakcijama koje su izazvane samim geografsko-društvenim kontekstima kojima izabrani gradovi pripadaju. Umesto različitosti, više me je zanimala, pak, sličnost u sponatnom odgovoru zatečenih posmatrača na performanse nevezano za njihovu lokaciju, a ona bi se mogla opisati kao suštinska nezainteresovanost prema umetničkoj akciji, koja je u mnogim slučajevima završavala sa fizičkim narušavanjem izvođačkog prostora performera.

AGIT-PROP-FLASH-MOB_U10_instalacija_5


 

U tekstu kataloga piše da se izložba bavi „potencijalom umetnosti da bude aktivni učesnik i pokretač društvenih promena“. Po tvom mišljenju, kolika je moć umetnosti da utiče na društvo i na koji način ona to može da čini?

Iva: To je jako kompleksno pitanje na koje pokušavam da dam odgovor u sto dvadeset strana doktorske disertacije, i ne verujem da sam uspela da donesem neki konkretan zaključak o mogućnostima i „efikasnosti“ takozvane društveno angažovane umetnosti. Možda mogu da započnem odgovor predstavljajući problem isključivo iz perspektive umetnika koji pokušava da se bavi društvom i društvenim pojavama kroz svoje istraživanje i koji se u toku procesa idejne katalizacije rada i njegovog izvođenja svaki put suoči sa svojevrsnom ličnom naivnošću u odnosu na početna očekivanja i namere, kao i sa neminovnim neuspehom koji proizlazi iz materijalizacije jedne (umetničke) ideje. Moć umetnosti da utiče na društvo bi trebalo da bude značajna, štaviše ključna u formiranju naše percepcije i delovanja u svakodnevnoj realnosti. Način na koji ona to može da čini zavisi od društvenog konteksta u kome se svaki umetnik nalazi, od ličnog senzibiliteta umetnika i njegovog položaja unutar datog sistema vrednosti i delovanja. Drugim rečima, svako umetničko delo je ujedno i uticanje na društvo, a koliki je i kakav je taj uticaj, to je već drugo pitanje.

AGIT-PROP-FLASH-MOB_U10_instalacija_3


 

Živela si u više evropskih gradova: Milanu, Londonu, Barseloni, Madridu. Kakve su umetničke scene u tim gradovima i kako bi ih uporedila s beogradskom?

Iva: Osim nepostojanja umetničkog tržišta i prodajne mreže, bitna razlika između beogradske scene i scena pomenutih gradova jeste u nepostojanju realne umetničke publike (kad kažem realne, mislim na publiku koja posećuje izložbu radi izloženog rada, a ne na porodicu i prijatelje samog umetnika). Umetničke scene uglavnom funkcionišu na dva nivoa, lokalnom i međunarodnom, koji u Milanu, Londonu, Madridu, itd, dele svoje učesnike, izlagače, kustose, često i izložbene prostore, kao i svoju publiku. Radi se o dve porozne realnosti koje se preklapaju, nadopunjuju i izrazito su dinamične jer se stalno menjaju. Imam utisak da beogradskoj sceni fali publika i kritička podrška na oba nivoa. Ni sami umetnici, niti kustosi, kritičari ne posećuju izložbe svojih kolega, osim ako nije u pitanju prijatelj, „proteže“ ili neki važan institucionalni ili međunarodni kontekst kome izložba pripada, što opet nema puno veze sa samim njenim sadržajem. Odnos medija prema umetničkim dešavanjima u Beogradu se, čini mi se, zasniva na istom principu. To je ujedno bilo i moje izlagačko iskustvo u rodnom gradu. U nekoliko prilika mi je čak rečeno da ne očekujem mnogo po pitanju posećenosti i propraćenosti izložbe, jer, s jedne strane nisam iz domaćih krugova, tojest nemam svoju lokalnu ekipu, kolege sa fakulteta i saradnike iz branše da mi posete izložbu, a ne budim šire interesovanje pošto imam domaće ime i prezime, pa me ne percipiraju kao internacionalnog umetnika.


 

Koji su tvoji budući planovi?

Iva: Na primer, trenutno pripremam prezentaciju za simpozijum „Prime Time Nationalism: The Role of Television Broadcast/Archives in the Aftermath of the Yugoslav Wars“ u organizaciji Open Society Archives na Univezitetu Centralne Evrope u Budimpešti u maju. Takođe, u maju izlažem AGIT-PROP-FLASH-MOB u Vili Manin u Udinama u okviru putujućeg izložbenog projekta „The End of New“ koji će u toku naredne godine posetiti, osim Udina, Goricu, Ljubljanu i Zagreb. U pauzama razmišljam kako da nađem finansijsku podršku za produkciju novog rada o kome već duže vreme razmišljam i pravim beleške u radnoj sveščici.

AGIT-PROP-FLASH-MOB_U10_instalacija_8


 

Za kraj, kakvo je iskustvo izlaganja u U10?

Iva: Veoma mi je drago što sam imala priliku da izlažem u U10, pogotovo zašto je AGIT-PROP-FLASH-MOB, kao doktorska izložba, zahtevala s moje strane veliku odgovornost po pitanju tehničke podrške, izgleda postavke u izložbenom prostoru i uopšteno organizacije. Za svaku od ovih stavki sam dobila preko potrebnu pomoć od umetničkog kolektiva U10. Potom, sama instalacija sastavljena od tri odvojene video projekcije je zahtevala prostornost kako bi funkcionisala vizuelno i zvučno, i U10 se, sa dimenzijama i specifičnim izgledom, pokazao kao odličan izbor.


Razgovor vodila: Sanda Kalebić

Fotografije: Iva Kontić


 

Biografija umetnice

Iva Kontić (Beograd, 1982) je diplomirala slikarstvo na Accademia di Belle Arti di Brera u Milanu 2007. godine i završila Akademske master studije iz umetnosti na Goldsmiths College u Londonu 2010. godine.
Pored više samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu, Iva je izlagala na preko sedamdeset grupnih izložbi i umetničkih i filmskih festivala (Kassel Documentary Film Fesitval, European Media Art Festival, MADATAC, CologneOFF, QUEST EUROPE, EspacioEnter, Mikser Festival, FlashArt Event, Sedicicorto Film Festival), u institucijama poput: Museo Reina Sofia, Fondazione Sandreto Re Rebaudengo, Fondazione Cini, CCA Centre of Contemporary Art Tibilisi, TEA Tenerife, FICA Foundation, Museo della Permanente. Njen rad je od 2014. godine u kolekciji Fondacije Luciano Benetton. Iva je dobitnica nagrada CAC Trust Special Project Award (London) i Premio Italian Factory (Milano), i bila je nominovana za nagrade The School of Happiness Award na VIENNAFAIR (Beč), Premio Cairo (Milano), Le Cité des Curiosités (Marsej), i druge. Učestvovala je na međunarodnim rezidencijalnim projektima kao što su: VISIO European Workshop for Artist’s Cinema (Firenca), C9_MaximiliansForum (Minhen) i The Woodmil Project (London).
Iva je član Udruženja likovnih umetnika Srbije ‒ ULUS od 2011. godine. Od 2016. godine je pozvana da koordiniše Master studije iz video-umetnosti i filmske produkcije na ARD&NT Institute u Milanu, gde će predavati „Performativne umetnosti i video”.

http://www.ivakontic.com/

http://www.agit-prop-flash-mob.tumblr.com/

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s