THIS IS WHAT IS NOT

NKRS3364

Andrea Dramićanin i Maja Dorđević

26.3.-9.4.2016.

 

Da li možete da kažete nešto više o nazivu izložbe?

Andrea: Ovu izložbu smo počele da spremamo još prošlog leta, odmah po završetku studija na FLU. Sve nam je bilo relativno lako da smislimo i spremimo osim naziva izložbe, koji je došao na kraju pred samu postavku. Prvo smo pokušale da nađemo naziv na Internetu preko generatora za lenje kustose, koji svakim klikom nasumično izbacuje reči i naslove. Tu ništa nismo našle, jer nam je sve delovalo preozbiljno, pa smo našle drugi sajt na kome se nalazi spisak naslova izložbi koje je neko nasumično izmišljao. Dogovorile smo se da izaberemo po pet svaka, pa da od tog užeg izbora odaberemo po jedan. Prvobitna ideja nam je bila Čekaj me, ja sigurno neću doći, ali je bilo predugačko a mi smo htele nešto kratko, da zvuči dobro i da se lako pamti. Kada smo na spisku našle This is what is not, znale smo da je to to.

Maja: Da, našle smo naslov koji predstavlja opštu atmosferu onog što smo htele da prikažemo ovom postavkom. To se odlično uklopilo s našim radom, a i vizuelno izgleda lepo.

NKRS3350


 

Izložba je vizuelno veoma dopadljiva. Da li vam je bio bitniji taj segment ili neki narativ?

Andrea: Tokom procesa rada, to nije tako podeljeno. Svaki put kada bismo se našle da planiramo izložbu, kretale smo od crtanja plana galerije. Dosta smo se plašile jer je prostor ogroman, a naravno da smo želele da izložba vizuelno dobro izgleda. Bilo je puno ideja, razmišljale smo šta se slaže jedno s drugim, šta se najbolje uklapa u prostor, a da koncept i dalje ostane snažan. Kao što sam rekla, izložbu smo planirale gotovo godinu dana, tako da smo podjednako razmišljale o oba segmenta, ali mislim da je i Maji i meni ipak bitniji vizuelni doživljaj nego koncept.


 

Kako ste došle do teme žurke?

Maja: Krenule smo od toga da želimo da napravimo kapicu i trubicu, ne znam zašto nam je to bilo toliko zanimljivo. Onda smo zamislile da trubica ulazi u kapicu, da predstavlja muško-ženske odnose. Prvobitno je tako trebalo da bude izloženo, da kapica stoji položeno i da trubica ulazi u nju, ali nije bilo vremena da tehnički to rešimo. Htele smo da bude neka ljubavna tema. Ideja za izložbu je i nastala iz naših ženskih razgovora. Svaki put kada bismo sedele na kafi, ragovor je bio o nečemu što nas muči u tom trenutku, uglavnom neko žaljenje, ljubav, umetnost… I onda smo htele baš te naše razgovore da napravimo. Htele samo da bude u mediju skulpture, koji nas obe zanima, iako sam ja slikarka. Kada smo to shvatile, onda smo odlučile da bude nešto vezano za žurku, da bude prelepo, sjajno, šljokičasto, a ustvari iznutra veoma prazno. Velika trubica i izbušeni baloni, sve je to ništa. Ideja sa slamkom je bila da se uvlači nešto prelepo, a ustvari ništa. Želele smo da vizuelno izgleda šljokičasto, veliko, snažno i moćno. Tako smo htele da naglasimo osećaj praznine i nedostatka. Kad su oblici veći, mogu više da nas obuzmu i opčine, a prostor je ogroman i beo, i veoma je pogodan za tako nešto.

NKRS3188


 

Da li je to bio tip žurke kakve vi volite?

Maja: Mi zapravo mnogo ni ne izlazimo. Nama je žurka kad se okupimo sa nekoliko prijatelja na kafi i razgovaramo. Nije da nikad ne izlazimo, ali nismo parti ljudi.


 

Na otvaranju nije mogao da se stekne takav utisak jer je bilo prepuno ljudi. Kako se menja kontekst izložbe na otvaranju, koje je bilo prava žurka, i posle, kada može da se oseti taj efekat praznine?

Andrea: Ono što smo mi htele je atmosfera posle. Mislim da bi ljudi koji su bili na otvaranju trebalo da se vrate da bi osetili drugačiju atmofseru. Bilo bi super da nije ni očišćeno posle otvaranja, da su ostale flaše po galeriji.

7


 

Možete da kažete nešto više o toj atmosferi? Galerija je prazna, napuštena, nema ljudi i ako je (bila) žurka?

Andrea: Ona može da se veže za sve, za život, posao, ljubav… Uvek imamo velika očekivanja i nadanja, a često se na kraju ne desi ništa.

Maja: Kao i na žurci. Uveče dok ona traje, svi se dobro provode, a sutra ništa, osećaj praznine. Kao i u umetnosti. Stalno neko nešto obećava, ti se raduješ, a na kraju uglavnom ne bude ništa. I tako iznova i iznova… Takvo je i današnje stanje u društvu, današnjim vrednostima. Sve je šareno, a zapravo nema nikakvu težinu, nema duše. Samo je lepo upakovano.


 

Otvaranje, kao i izložba generalno, je bio događaj na kom su ljudi želeli da budu viđeni, i bilo je propraćeno na društvenim mrežama. Ljudi su se slikali, snimali i kačili kako se provode pre svega na Instagramu s određenim heštegovima, na čemu ste i vi insistirale. Da li je ovo za vas bila reklama, tj. dobar način da se za izložbu čuje ili je, a u kontekstu prethodnog odgovora i današnjeg trenda da izlasci i žurke budu masovno propraćeni na društvenim mrežama, i to deo rada?

Andrea: I to je deo rada. Na prethodnoj zajedničkoj izložbi sa balonima u Galeriji FLU je vizuelni momenat takođe bio veoma izražen i sve je privlačilo ljude da se fotografišu i da okače na društvenim mrežama. Ta izložba je trajala samo jedan dan, tako da je bilo bitno da ostane što više vizuelnog zapisa o njoj. Ovde možda taj aspekt nije bilo toliko bitan, ali je svejedno prisutan.

Maja: Na Instagramu se svi prave da se nešto dešava, a ustvari se dosađuju.

NKRS3202


 

Koliko vam je bitna reakcija publike? Na čije komentare najviše obraćate pažnju?

Andrea: Bilo je čudnih reakcija. Uglavom su nas pitali šta ćemo da kačimo u galeriju, očekujući da smo napravile slike ili crteže, pa kad smo rekli da ništa neće biti okačeno, nego da su u pitanju skulpture, tj. instalacije, bili su u čudu, koje je bilo još veće kada su videli izložbu, jer izgleda nisu navikli na ovaj tip postavke. Poprilično je sve bilo očigledno, i nas dve smo bile srećne zbog toga jer nismo imale mnogo šta da objašnjavamo. Ono što mi je posebno drago je što je na otvaranju bilo puno dece i što su oni tako pozitivno reagovali. Nadam se da će steći naviku da idu na izložbe, pa kad odrastu neće imati strah od ulaska u galerije i muzeje.

Maja: Meni je bilo super što su na otvaranju deca plakala kad su morala da krenu kući. Roditelji, babe i dede su nam se zahvaljiali što smo ih malo odvojili od kompjutera i pitali da li i sutradan mogu da ih dovedu da se igraju. A što se tiče komentara, najviše pažnje obraćamo na komentare naših kolega, pogotovo onih koji su nam bliski i uglavnom i kad smo imale neku nedoumicu u vezi postavke i naslova, njih smo pitale za mišljenje.

5


 

Reakcije su svakako bile pozitivne, i ja kada sam čula da će biti žurka-izložba, pomislila sam: „napokon da se neko toga setio!“. Ponekad me nervira ozbiljnost u pristupu izložbama naročito u muzejima, ali i u galerijama. Kada posetioci uđu u U10, često šapuću, pa im govorim da ne moraju. Galerije su uglavnom zatvoreni prostori u kojima moramo prostojno da se ponašamo, a vi ste ovom izložbom uvele nepristojno ponašanje u galeriji, gde deca mogu da se igraju i zabavljaju kao na vašem otvaranju.

Andrea: Bilo bi dobro da se to češće dešava. Mislim da se to dešava jer ljudi ne idu toliko često u galerije, to im je nepoznata teritorija. A na svakoj nepoznatoj teritoriji se ponašamo tako da budemo što neprimetniji. Ćutimo jer ne znamo koje je ispravno ponašanje.

Maja: Na otvaranju se osetila prisna atmosfera. Meni je to jako važno i kod mog rada i u našem radu. Nas dve smo skroz različite i naši samostalni radovi i mediji u kojima se izražavamo su različiti, ali kada radimo zajedno, uspevamo da nađemo zajednički jezik koji funkcioniše.

12


 

Da li planirate da nastavite da radite zajedno?

Andrea: Naravno. Maja ima ideju da jednom godišnje napravimo nešto zajedničko, neki događaj.

Maja: I prošli put smo napravile zabavu, i sad smo uspele da napravimo zabavu. Svi su bili veseli, svi su bili nasmejani, a atmosfera je bila pozitivna. A sutradan je ostao krš, što i jeste poenta. Sutra je tužno, kao na rođendanima. Uveče strava, ujutru se probudiš i zatekneš haos.


 

Koji su vaši planovi u budućnosti?

Maja: Kao i naša izložba, sve je prelepo, imamo velika nadanja, a videćemo šta će da bude od toga. Jako smo optimistične. Ok, možda ja malo više (smeh).

Andrea: Stalno nešto radimo, stalno se nešto dešava. Kao i prošle godine, stalno imamo pozive za neke izložbe. Maja ima izložbu na Mikonosu, ja idem u Dizeldorf. Nekada imamo i previše poziva, a ne želimo ništa da odbijemo, pa smo primorane da konstantno radimo, iako se to ne isplati. Mi ovo radimo zato što volimo, ne zato što ćemo dobiti neku nadoknadu. Ako nešto prodamo, za šta sami moramo da se izborimo, onda je to super. Imamo sreće i namešta nam se dosta stvari, tako da možemo da nastavimo da se bavimo umetnošću. Obe smo zaposlene, ja imam puno radno vreme svaki dan i malo vremena za rad, ali na kaju uspemo da uklopimo sve.

NKRS3239


 

Da li danas u Beogradu ima prilika za mlade umetnike?

Maja: Ima. Problem je što nema novca. Bilo bi dobro da nas makar malo poguraju, kako ne bismo imali osećaj da je sve to uzaludno. Ja stvarno imam veliku želju i volju da radim, i radim i pod ovakvim uslovima, ali bilo bi sjajno kada bi neko mogao malo da nas motiviše.

Andrea: Ne znam da postoji galerija u kojoj imaš izložbu i dobiješ honorar. Znam da je to ranije postojalo, ali sada je izgleda ukinuto. Za svaku izložbu umetnik je taj koji mora sve da napravi, doveze, okači, postavi, plati, organizuje, obavesti medije… I za ovu izložbu smo imale više ideja, ali finansijski nismo uspele da ih izvedemo. Npr. želele smo da skulpture budu što približnije stvarnim objektima, da budu od materijala od kojih su ti predmeti stvarno. Takođe, u prostru je trebalo da se nalazi i nekoliko predimenzioniranih balona i konfeta.

Maja: Na kraju, ne želim mnogo da se žalim. Najbitnija je volja i želja, koju mi svakako imamo. Scena postoji i poprilično je dinamična, što je najvažnije.


 

Razgovor vodila: Sanda Kalebić

Fotografije: Nemanja Knežević i Boris Burić


 

Biografije umetnica:

Andrea Dramićanin je rođena 1990. godine u Beogradu. Završila je Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu, na odseku vajarstva. Poslednji semestar master studija završila je na École nationale supérieure des beaux-arts de Paris kao stipendista Vlade Francuske 2014-2015. godine. Dobitnik je Velike nagrade „Beta i Rista Vukanović“, slikari za školsku 2014-15. godinu.

http://cargocollective.com/andreadramicanin


Maja Đorđević (1990) završila je osnovne i master studije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu u klasi Čedomira Vasića i Milete Prodanovića. Dobitnica je nagrade za slikarstvo „Rista i Beta Vukanović“. Izlagala je više puta samostalno i grupno u zemlji i svetu. Prikazalaje svoje radove u Galeriji Kulturnog centra Ribnica, Kraljevo,Srbija, Galerija KM8, Beograd, Srbija, LISTEArt Fair, Bazel, Švajcarska. Učestvovala je na rezidens programu DIO HORIA, Contemporary art platform, Mikonos, Grčka. Živi i radi u Beogradu.

http://cargocollective.com/majadjordjevic

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s