Behind every man now alive stand thirty ghosts

Behind every man now alive stand thirty ghosts (4)Nataša Kokić

13.- 29.08.2015.

 

Reci nam nešto o nazivu izložbe?

Nataša: Ceo citat glasi: „Behind every man now alive stand thirty ghosts, for that is the ratio by which the dead outnumber the living. Since the dawn of time, roughly a hundred billion human beings have walked the planet Earth.“ Dok sam radila na crtežima, slušala sam audio knjigu „2001: Odiseja u svemiru“ Artura Klarka. Odmah na početku, još u uvodu, te dve rečenice su zaokružile sve što sam htela da prikažem. Podsetile su me na televizijski efekat iz devedesetih – kada bi se voditelj/pevač pomerio, svaki pokret bi bio zabeležen uz pomoć zelenog ekrana iza njega i tako bismo mogli da vidimo pokrete kroz vreme. Fizika nam kaže da tako realno i jeste, da prošlost postoji u isto vreme kad i sadašnjost i da je vreme iseckano na sitne komade koji se nadovezuju jedan na drugi. Sve to je, zajedno s crtežima, stvorilo sliku i atmosferu koju sam tražila. Dve rečenice su uspele sve da povežu. Mi nismo samo jedno mišljenje i samo jedna osoba.


 

Šta je ono što je presudno za razumevanje izložbe „Behind every man now alive stand thirty ghosts“?

Nataša: Rekla bih da je to prosto razumevanje sadašnjice. Prepoznavanje načina na koji funkcioniše savremeni svet, njegove dobre i loše strane. Takođe, svesnost o zagradama, ograničenjima, diskriminaciji, kao i o tome da se sve to, ponekad, može prevazići.

Behind every man now alive stand thirty ghosts (6)

Deo postavke izložbe Behind every man now alive stand thirty ghosts


 

Šta te je navelo da predstavljaš komete?

Nataša: Još od malena me je zanimao svemir. Moja omiljena knjiga, koju sam prelistavala kad god sam mogla, je bila „Kosmos“ Karla Sagana, nastala po istoimenoj seriji iz osamdesetih. Tada sam uglavnom bila opsednuta slikama, jer tekst nisam razumela. U poslednje vreme nalazim jednostavnije knjige o fizici, kao i neke od prvih izdatih, kao što je Njutnova „Principia“, a Youtube mi je glavni izvor informacija. Zanima me mračna prošlost u nauci, tačnije njeni počeci, pogrešne teorije, pogrešne ideje, ljudska naivnost, ali i upornost da se razumeju različiti fenomeni. Neke od tih teorija su vremenom postale tačne, kao na primer da je svet sastavljen od čestica koje se ne mogu deliti.

Komete su proizašle iz svega toga kao objekat koji ima možda najviše simbolizma. Kroz istoriju, one su smatrane lošim ili dobrim znakom, mislilo se da će njihova isparenja pasti na zemlju i pootrovati sve živo…, a onda se ispostavilo da su one mogući izvor života. Komete su ostaci formiranja Sunčevog sistema, kreću se kroz prostor koji je stravično daleko i bilo kakvo minimalno izmeštanje iz orbite ih tera na pad ka Suncu. Zbog svega toga delovale su mi kao prezentacija savremenog pojedinca utopljenog u društvu. Dodatna simbolika raspadanja/komadanja je u stvari pucanje po šavovima, a audio rad je to samo naglasio.


 

Na crtežima su prikazane komete koje se raspadaju. Crteži su rađeni ugljenom koji nije fiksiran. Da li su ove dve stvari u vezi?

Nataša: Razlog je bio praktičan – svaki fiksativ bi mi uništio crtež, postao bi mrtav, tup. Rešila sam da ih ostavim u stanju u kakvom su bili, puni praha. Dopala mi se plišana tekstura koja je nastala prilikom rada, a miris ugljena i prašine je postao važan, dodavao je na atmosferi. Kako je rekla jedna moja prijateljica, crtež miriše na kometu. U suštini, ugljen nema veze s raspadanjem i degradacijom, entropijom, već ima veze s teksturom, dubinom, mirisom, atmosferom.

detail

Detalj


 

Zašto si izabrala Lukrecijevu poeziju?

Nataša: Gledajući i slušajući sve što sam mogla da nađem na internetu vezano za svemir i nastanak vremena, saznala sam imena par grčkih i rimskih filozofa koji su pokušavali da objasne šta se zapravo desilo i gde se nalazi ivica kosmosa. Jedno od imena koja su iskrsla je i Lukrecijevo, a pošto je bilo lako doći do njegove knjige „De rerum natura“ („O prirodi stvari“) rešila sam da to iskoristim. Knjiga je napisana u prvom veku pre nove ere i prepričava rimskoj publici nešto od grčke filozofije. Naišla sam na jedan deo koji se, po meni, bavi spoljašnjim i unutrašnjim pritiskom, gravitacijom i to je imalo smisla.


 

U kakvoj su vezi raspadajuće komete i antička prirodna filozofija sa savremenim svetom?

Nataša: Prirodna filozofija govori o poretku stvari. Posmatrajući nebo i razne pojave, tadašnji ljudi su ih poredili s društvom. Ideal je bio živeti po poretku neba, po prirodi stvari. Danas je, imam utisak, sve suprotno.


 

Da li misliš da je važno da publika zna pozadinu tvojih radova da bi razumela izložbu?

Nataša: Mislim da to nije važno. Trebalo bi da svako tumači radove onako kako njemu leži. Ja samo nudim jedno od rešenja.

Drawing, charcoal on paper, 200 x 150 cm aprox., 2015.

Crtež, ugalj na papiru, 200 x 150 cm, 2015.


 

Jedan od izloženih radova nastao je tokom tvog borakva u Njujorku povodom nagrade „Mangelos“. Kakvo je tvoje iskustvo šestonedeljnog boravka u tom gradu?

Nataša: Ja volim buku, vrevu, pa me je grad osvojio. Želim da se vratim, jer je šest nedelja previše kratko za bilo šta osim upoznavanja opšte atmosfere. Bogatstvo informacija, materije, činilo je da osećam da je sve na dohvat ruke. Umetnička scena je raznovrsna, sve je zastupljeno i sve prolazi. Galerija ima toliko da se sve ne mogu fizički obići. Ima mnogo prilika za mlade umetnike, ali je i konkurencija ogromna. Povratak u Beograd je bio kao dolazak na selo.


 

Živiš na relaciji Srbija – Norveška. Kako bi uporedila dve umetničke scene?

Nataša: Obe scene su prilično vibrantne, ali je srpska bogatija i kvalitetnija, iako je dosta toga improvizovano. U Norveškoj se na godišnjem nivou daje veliki novac umetnicima i artist-run galerijama, ali im je umetnost nekako isprana. Ne znam da li je to inače odlika bogatih društava, jer nisam imala priliku da poredim sa sličnom situacijom. U galerijama koje nisu komercijalne se retko nailazi na ime koje nije skandinavsko, prilično su okrenuti ka unutra. Prosto, oslanjaju se na svoju kulturu i veruju joj.

Natasa Kokic

Nataša Kokić


Razgovor vodila: Sanda Kalebić

Fotografije: Øystein Agerlie, Nataša Kokić i Nina Ivanović


Biografija umetnice

Nataša Kokić je rođena u Beogradu 1979. godine. Diplomirala je na Fakultetu likovnih umetnosti 2005. godine, a 2010. je dobila diplomu Magistra. Od 2001. godine izlaže na grupnim i samostalnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Boravila je na Islandu, u Holandiji, Norveškoj, Americi i Srbiji u okviru rezidencijalnih programa. Radovi Nataše Kokić se nalaze u privatnim i javnim kolekcijama. Dobitnica je nekoliko priznanja, između ostalih Vladimir Veličković nagrade za crtež i Nagrade Dimitrije Bašičević Mangelos za 2014. godinu.

http://cargocollective.com/natasakokic

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s