live.belgraderaw

11072529_10153433315259507_7596535065588336450_o

Belgrade Raw

11.-27.06.2015.

 

Za početak recite mi nešto više o svom kolektivu. Kako Belgrade Raw funkcioniše kao grupa? Da li postoje određena pravila? Da li neko može da postane deo grupe i na koji način?

Jelena: Evo to može da kaže Darko jer je on jedini član originalne postave.

Darko: Da ja sam bio u prvoj petorci. Iako smo grupa funkcionišemo dosta slobodno. Nemamo pravila i redovne sastanke. Stvaramo kao pojedinci a funkcionišemo kao grupa. Što se tiče novih članova, mi nemamo otvren poziv, ali to ne znači da smo zatvoreni. Nove članove primamo kada primetimo nekoga ko se uklapa u Belgrade Raw kvalitetom. Uglavnom mi zovemo ljude da nam se priključe. I nama se ljudi obraćaju povremeno, ali sada trenutno nije trenutak za proširivanje jer nas ima dovoljno.

Jelena: Osim, naravno, ako nas neko iznenadi i oduševi, kao što je bio slučaj sa Sašom koji je došao nakon proširenja.


 

Kako samoorganizacija funkcioniše u vašoj grupi? Da li ima nekih članova koji vode i onih koji su pasivniji?

Mane: Ima ljudi koji su aktivniji. Neki od nas imaju stalne poslove neki nemaju, neko ume da radi određene stvari a neko ne, ali svako doprinosi na neki drugi način.

Dejan: Mene, kao najnovijeg člana, sve me više fascinira kako to funkcioniše, jer deset ljudi različitih senzibiliteta i interesovanja u jednom ovakvom kolektivu obično ne funkcioniše. Ali na našim sastancima odluke se donose na vrlo demokratski način. Nako iznese ideju i onda o njoj glasamo. Onda dolazi do razrade ideje i svako da svoj input. Mislim da ova izložba predstavlja vrhunac te samoorganizacije jer smo se izveštili u zajedničkom radu i komunikaciji.

Darko: Čini mi se da smo od ove izložbe pokušali da se podelimo i napravimo timove koji će se baviti određenim poslom jer smo shvatili da kada to nije definisano ne zna se šta se od koga očekuje.

Jelena: Ono što meni lično jako prija, a verujem i ostalima, je to što je sve na dobrovoljnoj bazi. Ne moraš da radiš ništa što ti ne prija ili za šta nemaš vremena.

Mane: Dodao bih i to da često ima nesuglasica. Desi se da dva člana imaju različitu viziju o nečemu i onda moraju da pridobiju glasove drugih članova. Nije sve uvek med i mleko ali dođemo do rešenja i mislim da je to jako zdravo.


 

Kako ste došli do ovog koncepta izložbe? Dosta posetilaca je bilo iznenađeno zato što su očekivali štampane fotografije okačene na zid. Kako je došlo do toga da napustite dosadašnju praksu i uradite ovako nešto?

Mane: Primarna stvar je to što nismo imali pare za produkciju. Kada smo započeli planiranje izložbe, razmišljali smo u tom dosadašnjem pravcu, međutim, fotografija je takav medij koji zahteva kvalitetnu štampu i opremu tako da je početno pitanje bilo: „Kako da napravimo izložbu bez novca?“ i došli smo do nečega što nismo ni očekivali, a to je da se izmestimo iz „učmale fotografske sredine“ gde se od kolektiva kao što je Belgrade raw očekuje da izlaže štampane fotografije. Za mene je to bilo mnogo inspirativnije.

Jelena: Ipak, mislim da je to što nismo imali finansije bio samo okidač zato što smo se jako brzo složili da nam je ovo zanimljivije. Belgrade raw inače jako voli štampanu fotografiju i često smo se bavili fotografijom kao predmetom, ali sada smo shvatili da smo saterani u ćošak i morali smo da uradimo nešto drugačije što je postalo jako zabavno i odmah smo osetili entuzijazam.

11426758_10153443182794507_7281461525827446310_o

Deo postavke live.belgraderaw


 

A da li to znači da ćete u budućnosti uzieti u obzir ovakav način izlaganja i ako budete imali novac za produkciju?

Mane: Da. Ovo je za mene kao člana kolektiva potvrda da je moguće napraviti izložbu bez velikih sredstava i jedva čekam da radimo sledeću izložbu sa štampanim materijalom.

Darko: Srećna okolnost je bila ta što nas je nedostatak sredstava naterao da razmišljamo u jednom pravcu u kom ja mislim da treba da razmišljamo. Fotografi često podrazumevaju da na izložbama treba da predstave štampane fotografije i zbog toga su fotografske izložbe postale dosta jednolične i dosadne. Prostor se često ne koristi. Mi smo se trudili da malo razmrdamo taj prostor na prethodnim izložbama, ali ova izložba je karakteristična zato što nismo razmišljali samo o o fotografiji nego o slici uopšte: kako se danas slika proizvodi i belži; kako slika komunicira i kako se distribuira. Na tom polju je napravljena drastično velika razlika poslednjih par godina. Mi smo počeli da razmišljamo o tome kako mi, kao kolektiv koji se bavi fotografijom i slikom grada, reagujemo na promenu u proizvodnji fotografije tj. slike. Tako da mi se čini da je to sledeći korak i naredni nivo za kolektiv, a tradicionalno beleženje slika će svakako ostati deo naše produkcije, iako mi se čini da smo baš zagazili na teritoriju koja se ne može zaobići ako želimo da budemo relevantni danas.

Jelena: Ali opet, mislim da ovim ne odmičemo sasvim od toga čime se inače bavimo u tom našem čisto fotografskom radu. To je ista tema kojom se bavimo škljockajući po gradu, samo kroz nove medije, tj. novim načinima.


 

Vaša izložba je zadržala prostorno rešenje sa prethodne izlozbe u U10. Kako vam je odgovarao ovaj prostor? Da li je on uticao na koncept izložbe, tj. kako bi izgledala ova izložba u nepregrađenom U10?

Jelena: Mislim da ne jer smo mi već imali prilično gotov i razrađen koncept i ideju kada smo saznali da će se prostor menjati, s tim što je nama baš išlo na ruku što se ovo desilo.

Dejan: Da, bili smo oduševljeni kako se promena uklopila u koncept.

Jelena: Svakako smo hteli da uradimo ovu intervenciju sa mrežom koja bi onda vodila kroz prostor. I sami smo razmišljali kako da ispregrađujemo i zamračimo prostor.

Darko: Ovako je jasnija podela. Meni se sviđa to što je sada prostor kao neka vrsta ulice i sa ovim mrežama daje utisak istraživanja grada.


 

Kada ste već pomenuli mrežu, kažite mi nešto više o tome?

Mane: To može da kaže Golić, on je predložio tu ideju.

Dejan: Pa meni je već duže vreme ta mreža zapadala za oko jer pokazuje identitet grada. O tu ružnu mrežu se saplićeš na svakom koraku. Ona je meni vizuelo lepa ali problem je u onome što se iza nje dešava. Tu ima dosta političkih konotacija, ali meni je to pre svega bilo vizuelno snažno.

Jelena: Mislim da je svako ko je bio u Beogradu u poslednjih par godina zapamtio tu mražu. Kada smo pričali o tome, shvatili smo da je priroda komunikacije slike potpuno drugačija od vremena kada je Belgrade Raw nastajao. Sada ima sve više iskrenih prezentacija grada koje su dostupne. U isto vreme kada nam te slike postaju lako dostupne na internetu, sam grad nam postaje sve više nedostupan. Ova mreža je savršen simbol za to.

11416452_10153433310444507_5963391449972363234_o


 

Dve kamere koje konstantno beleže dešavanja u galeriji postavljene su jedna naspram druge što stvara paradoksalnu situaciju nadziranja onog ko nadzire. Da li možete da nam kažete nešto više o tome?

Mane: Kamera je došla kao poslednji segment u razmišljanju o samoj izložbi. Začudilo nas je to što je vaš finansijer postavio kameru u galeriju. Još je tu bio i mikrofon koji je snimao zvuk i zbog toga uvek kada sam dolazio ovde imao sam čudan osećaj: šta smem da kažem. To što jedna nadzire drugu je došlo u samom postavljanju izložbe. Meni je drago što nam je dozvoljeno da mi to iskoristimo na ovaj način. Recimo da je ta kamera neka vrsta esencije svega što se dešava na ostala dva zida. Ti si ograđen i ne možeš da priđeš, možeš da vidiš ko ulazi u galeriju a onda sa ove strane možeš da vidiš ko tamo gleda izložbu. Postoji, takođe, i pitanje dostupnosti. Ovaj prostor je svima dostupan, ali i nije čim postoji kamera koja to nadzire.

Darko: Nadzor se uklopio u čitav koncept. Ja to vidim kao nekakvu klackalicu na kojoj sa jedne strane imamo instant beleženje svega oko nas bez ikakvih filteraimasovnu produkciju ali i slobodu, bilo da se radi o instagramu ili nekoj sličnoj pojavi. Sa druge strane imamo nadzor i kamere koje te snimaju dok to radiš tj. šta god da radiš.

Jelena: Dodala bih to da smo mi usput odbacili gomilu ideja što iz tehničkih razloga, što zato što nisu bile uklopive. Hteli smo da koristimo privatne stream-ove iz kioska, prodavnica, ili čak stambenih zgrada, ali to je bilo mnogo komplikovano. Postavljanje ove male kamere koja posmatra ljude koji gledaju u stream iz galerijepredstavljaneku meta-igricu koja odlično pokazuje to suludo preterivanje u nadzoru.Jedna od projekcija su fotografije koje svakodnevno produkuju članovi Belgrade raw kolektiva. Sve što fotorafišete svojim telefonima direktno dolazi u bazu fotografija koje se projektuju u galeriji. Da li ste promenili način ponašanja i navike u skladu sa tim ili ste uspeli da zanemarite tu činjenicu i da se ponašate kao i uvek? Da li i inače koristite telefone ili uvek radite svojim foto-aparatima?

Mane: Jednostavno sam manje fotkao analognim foto-aparatom a više telefonom. To je različito od osobe do osobe jer svi imamo različite navike. Za mene je to bio zadatak i bilo mi je zanimljivo da eksperimentišem. Većina nas nosi male aparate analogne ili digitalne i sada je to trebalo da se zameni i da se više angažuje foto-aparat na mobilnom telefonu.

Darko: Mislim da skoro svi imaju naviku da fotkaju mobilnim telefonom i svi koriste te usputne fotografije. Meni lično to nije bila nikakva promena navike ni načina. To je zato što i inače više ne nosim aparat da namenski fotografišem nego sam se dosta oslonio na telefon.
Što se ove projekcije tiče ona deluje kao velika promena jer ove fotografije nisu odabrane. Zapravo je za mene to samo istraživanje prostora koji već svakako postoji. Uzeli smo ono što se dešava celom društvu da ispitamo šta to nama može da znači. Tu još manje može da bude reči o nekom kavlitetu umetničke vrednosti već se još više radi o deljenju trenutka i toga što vidiš oko sebe. Po mom mišljenju to je samo jedan korak u ispitivanju promene koja se dešava oko produkcije, distribucije i konzumiranja slike. Sledeći korak bi bio da uzmemo te fotografije i da vidimo šta sa tim možemo da uradimo: da li ćemo to da tretiramo kao naš arhivski materijal ili kao nešto drugo.

11406233_10153433311424507_7276274590461960716_o


 

Kako gledate na Instagram kao pojavu. Da li ga vi koristite?

Dejan: Meni je ovo bio prvi put da koristim telefon za fotografisanje. U prvom trenutku me to nije interesovalo jer za mene telefon ima samo jednu funkciju, ali za ovu izložbu mi je bilo interesantno iskustvo doživeti grad kroz taj medij. Kao da si nevidljiv. Sada više razumem taj način, ali mislim da to nije za mene i da cu se vratiti analognom aparatu. Instagram ne koristim.

Mane: Ne koristim instagram jer bi mi još jedna socijalna mreža bila previše, ali nemam ništa protiv jer je fotografija jedini umetnički medji koji je sada toliko široko rasprostranjen da su sada svi fotografi.

Jelena: Koristim Instagram i volim da ga koristim. Volela bih da sva kominikacija može da bude jednostavna i laka kao na Instagramu. Sa jedne strane mi je koristan, a sa druge tu mogu da vidim obilje super fotki i pratim ljude koje ne poznajem i ne znam ništa od njima osim tih fotki koje mi se dopadaju.
Što se same izložbe tiče meni je Instagram bio veliko otkrovenje. Kada ukucaš hashtag sa nekom lokacijom, te fotke koje dobiješ su mnogo bliže mom doživljaju kada prolazim gradom nego neke profi fotke. Upravo ta nefiltriranost i to što to fotografišu potpuno različiti ljudi, iako su fotke mnogo subjektivne, one doprinose objektivnosti sveukupne slike.

Darko: Ustvari, Instagram je ono što smo mi na neki način primetili da nedostaje kada smo počinjali. Bilo je dosta tih zvaničnih fotografija grada ali nije postojalo mesto gde možeš da vidiš ono što se stvarno dešava na ulici. To je sada dostupno putem live stream view-a i Instagrama i upravo zato mi ponovo istražujemo šta je naša uloga sada. Tu prvu ulogu smo dosta brzo i prevazišli, ali sada je još jasnije da ona mora da biti nešto više. Ova izložba markira tu promenu uluge, iako smo mi već sa Foto-sajamom pokazali da nas ne zanima samo fotografisanje već i učešće na sceni, obrazovanje i tako dalje.


 

Da li ste imali neke zanimljive reakcije publike i neke vama bitne komentare? Koliko vam je to bitno?

Dejan: Dosta različitih ljudi je jako pozitivno komentarisalo izložbu.

Darko: Nije mi niko ništa konkretno rekao.

Jelena: Jedino što je konkretno izrečeno je iznenađenje zato što nema štampanih fotografija, ali u pozitivnom smislu.

Darko: To je napredak jer su nas pre stalno pitali ko je šta fotografisao jer ne stoje imena pored fotografija. Ovde nisu to pitali a karakteristično je to da u bazi ne postoji naznaka ko je šta fotografisao, za godinu dana se niko neće sećati šta je njegovo, što predstavlja još jedan korak dalje.

Jelena: Ja ni sada nisam sigurna šta sam ja fotografisala.

Mane: Ni ja.

Darko: …a nemamo ni način da saznamo.

11700764_10153443181709507_3016905807498982877_o

Razgovor o izložbi live.belgraderaw


U razgovoru učestvovali: Jelena Mijić, Mane Radmanović, Darko Stanimirović i Dejan Golić

Razgovor vodila: Kristina Grebenar

Fotografije: Belgrade Raw


 

www.belgraderaw.com

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s