Orbis Terrarum

Mario Kolarić

_MG_1314

9.-18.04.2015.

 

Reci nam nešto više o radovima koje si izložio u okviru izložbe Orbis Terrarum.

Mario: Počeo bih od ovog stola zato što je on nekako van ove celokupne priče. To je jedna od ideja koje su mi padale na pamet, a za koje nisam tada imao neko posebno objašnjenje. Jednostavno nešto što sam morao da uradim kako bih mogao proveriti može li ona stvarno sama za sebe nešto ispričati. Manji crteži koji vise pored stola su radovi koje prvo nisam hteo da izložim jer je poslednji napravljen 2012. godine i prestao sam sa tom serijom za sada. Oni su rezultat nekog oblika dnevničkog zapisa sa kojim sam počeo 2010. godine. Interesovao me protok vremena kroz proces nastanka rada i kako se kroz njega crtež svesno ili nesvesno menja. Ubrzo kroz to dnevno beleženje isplivala je serija koju sam izdvojio iz celine i okupio pod nazivom “Diary fragments”. Izloženi su kao uvertira za ostatak postavke. Kroz te radove dolazile su nove ideje za koje smatram da su sada dobile pravi kontekst. Ostatak postavke pretežno se bavi crtežom u pokretu, crtežom koji izmiče i menja se. Većina toga je predočena u jednoj čistoj  apstraktnoj formi dok poneki radovi u sebi sadrže kartografske elemente, opet kao jedno apstraktno poimanje i zapisivanje prostora.

_MG_1253


 

Kada smo postaviljali ove crteže, na ovaj crni i beli krug sam gledala kao na suprotnost. Da li je to bila tvoja namera?

Mario: To nije bila namera. To se dogodilo više iz tehničkih razloga. Crteži nisu izloženi kao priča, tako da serija na zidu počinje svetlijim radom čisto radi kompozicije same postavke. Utoliko nisu suprotnosti već više dvojnici.


 

Dakle, pre bi rekao da su to više slika jedne iste stvari, nego da je to proces koji je prikazan kroz narativ?

Mario: Da, iako se određeni narativ da isčitati kroz seriju, ovi radovi su rađeni više kao repeticija iste slike.

Lakše mi je da kroz proces razmišljam o sledećim radovima. Isto kao što misli naviru brže dok je telo u pokretu, i u crtanju ideje dolaze spontanije i prirodnije se vežu jedna uz drugu dok nastaje crtež. A kroz ponavljanje iste teme javljaju se uvek nove nijanse samog rada i otvaraju se mogućnosti koje nužno ne primećujem odmah, pa i ta repeticija ima neku svrhu stalnog preispitivanja zamišljenog.

_MG_1222


 

Da li su tvoji radovi idejno završeni pre nego što počneš da ih fizički realizuješ?

Mario: U poslednje vreme jesu. Ako ne potpuno, onda barem 90%. Pre sam radio mnogo neobaveznije i bez neke posebne ideje o tome šta radim. Posle mi to više nije bilo dovoljno, želeo sam možda i sam bolje razumeti šta tačno radim. I dalje se nalazim u situacijama da neku priču samo započnem, no sada sam svestan da ona uvek ima svoj početak mnogo ranije. Mislim da je bitno za samog pojedinca da neke stvari sebi objasni, jer gradi jednu stabilnu podlogu za daljnje eksperimentisanje. Voleo bih da sam u stanju da radom, kakav god da je, prenesem gledaocu samu ideju ili stanje u što čistijem obliku. Nije to nešto nužno, no interesantno mi je pokušati zaokružiti jednu priču tako da bude pročišćena i jasna za iščitati. Da do gledaoca putuje direktnom linijom. Stoga mi je do određene mere potrebno razumeti šta tačno pokušavam postići i imati neku nit vodilju.


 

Da li misliš da se to ovaj put dogodilo? Da li si primetio na otvaranju da su tvoji radovi preneli ono što si ti želeo na posetioce?

Mario: Na moment mi se učinilo tako, no možda je samo do moje percepcije. Bilo bi idelano da si u stanju tako nešto preneti na sve. To bi značilo da je tvoje umeće prenošenja poruke takvo da bilo ko, sa bilo kojim nivoom obrazovanja i interesovanja, u bilo kom životnom dobu, može to da oseti. Nije to tako jednostavan zadatak, pa utoliko sumnjam da sam baš to postigao, ali  po reakcijama koje sam dobio mislim da je večina dobila tu neku predstavu koju sam hteo da prikažem.

No uvek su zanimljiva i odstupanja u shvatanju. Te nijanse između nisu nijanse razlike već nijanse mogućnosti. To je ono što ti kao autor možeše da dobiješ od publike. Lepo je kada vidiš da je neko bar donekle pročitao u tvom radu ono što ti je bilo bitno da se pročita. Svako od nas se bavi samim sobom. Makar pričali o nekoj situaciji koja se dešava na drugom kraju planete, i dalje pričamo o sebi, i dalje si ti taj neko ko je odlučio da priča tu priču. Tako da uvek postoji autoportretni momenat u radovima i zbog toga svako može razumeti bilo koji rad. Ako neko shvata svoj posao ozbiljno i ako ga promišlja i preispituje na zdrav način, onda će primetiti kada to i neko drugi radi, i to će biti već dovoljna polazna tačka da se nešto iskomunicira.

IMG_1069


 

Da li misliš da je za razumevanje konkretno tvog rada potrebno da publika ima neko određeno obrazovanje?

Mario: Nije, čak i ako je to slučaj u nekim radovima, ne forsiram tako nešto namerno jer to na kraju ne sme biti presudno. Postoji već dovoljno raskola između, nazovimo to tako, običnog puka i sveta umetnosti. Želim da pokažem čime se bavim, ali primetio sam da to baš tako ne izgleda svima, da je to više u mojoj glavi jer za mene nema velike razlike između ove boce i onih prvih crteža. Za mene je to jedna te ista priča, ali mi je jasno da nekom drugom to ne mora nužno tako da izgleda jer jednostavno ne provodi toliko vremena razmišljajući o svemu tome. Kao što sam gore naveo, ljudi koji koncentrisano rade svoj posao, sa istom koncentracijom će promatrati i tuđi rad te će im utoliko biti lakše da ga razumeju.


 

Da li ti primećuješ neke struje u umetnosti danas i da li misliš da ti pripadaš nekoj od njih?

Mario: Nisam siguran da danas uopšte postoji neka struja. Tako je verovatno i najbolje. Ono što mene primarno zanima su svetlost i zvuk, frekvencija odnosno titraj. Utoliko su mi bliski radovi Olafura Eliasona i Ivane Franke, iako ne smatram da se trenutno može povuči linija između naših radova. Ja sam tek počeo sa istraživanjem ovih tema i sve ovo što je izloženo je i dalje u nekom procesu sazrevanja, pa utoliko ima šansu otići u bilo kojem smeru, no ovo dvoje umetnika je na mene ostavilo veliki utisak i odličan primer.


 

Koliko je, po tvom mišljenju, bitno opšte obrazovanje umetnika i njegovo praćenje savremene umetnosti?

Mario: Mislim da je apsolutno nebitno. Ne može jedno obrazovanje biti iznad same individue jer bi u tom slučaju jednostavno ceo koncept umetnosti pao u vodu. Svako može da nauči da crta, kao što svako može da nauči da promeni gumu na autu. Da li će taj rezultat nekom promatraču nešto značiti, da li će probuditi neku emociju ili neko razmišljanje, to je već nešto drugo. Po meni, umetnik nije svako ko crta, slika ili pleše u pozorištu, već onaj koji je u stanju da prevaziđe vlastiti medij i iskomunicira nešto van njega. I u tom smislu, jedan kuvar može biti umetnik i jedna spremačica može biti umetnik. Previše mistificiranja postoji oko samog tog termina i ljudi koji idu na akademije dobivaju tu etiketu “umetnik” što je po mom mišljenju glupost koja je prouzrokovala samo dodatni raskol između publike i umetnika. Na mojoj diplomi piše “akademski slikar-grafičar”, nigde ne piše “umetnik”. Činjenica da se umetnost većinom vezuje za elitu je poprilično poražavajuća i nimalo ne laska umetnosti. Umetnost treba da bude razumljiva svima. Naravno da je odgovornost i sa jedne i sa druge strane. Neko ko nema nikakvog pojma o umetnosti je sam za to kriv. Mislim da manjak vremena i novca nije problem. Nikakav društveni ili socijalni status te ne može maknuti od umetnosti, to može samo tvoja odluka da te umetnost jednostavno ne zanima.


 

Hajde sada da se vratimo na ovu izložbu konkretno. Da li možeš da kazeš nešto više o nazivu Orbis Terrarum? To je naziv atlasa iz 16. veka koji je kreacija Abrahama Orteliusa.

Mario: Ja taj naziv nisam upoznao na taj način, pronašao sam ga u nekoj knjizi koje se više ne mogu setiti i zapisao u neku staru svesku koja se sakrila kada sam se zadnji put selio. Uglavnom to je bio naziv za pogled na svet u kom je zemlja središnja sfera oko koje se vrte sve ostale sfere, a nakon Kopernikanskog obrta javlja se Orbis Stelarrum, u kom je zemlja samo jedna od sfera u univerzumu. Naziv mi je tada bio interesantan upravo radi te neke egocentričnosti. Zapisao sam ga i do sada se nije pojavila situacija gde bi mi on bio prikladan. Nisam znao zašto sam ga zapisao, samo sam hteo da ga ne zaboravim. Kako na ove radove gledam prvenstveno kao početak jednog novog, konkretnijeg istraživanja, mislim da trenutni rezultati možda nisu posebno interesantni gledaocu kao što su bitni meni za nastavak procesa. U tome vidim jednu samodovoljnu, egoističnu potrebu da ove radove izložim kako bi ih ja mogao promotriti i videti kuda dalje. Stoga taj naziv koji s jedne strane objašnjava izložbu kao jedan trenutak u radu u kojem možda nema ničeg interesantnog za posetitelja, već samo za mene.

S druge strane taj naziv mi je uvek budio asocijacije na materiju i materičnost. Kako mi je crtež često početna tačka, s vremenom su mi tuš, grafit i sam papir kao medij i kao objekat postali bitni. Do mnogih radova dolazim razmišljajući o samom alatu i pokušavam ga koristiti ne više kao alat već više kao temu.

_MG_1296


 

Kako bi objasnio povezanost izloženih radova sa mapama? Neki od radova mogu da se posmatraju kao da su mape ili fragmenti mapa. Da li je to bila tvoja namera?

Mario: Kod atlasa, mapa i globusa mi se sviđa ta apstraktna ideja o zapisu koji neko ostavlja nekome. Zanima me jedan psihološki momenat koji se u meni događa dok promatram mape. Ne znam da li je to vezano za estetiku, za taj neki grafizam koji se koristi u kartama kako bi pojasnio nešto što postoji u stvarnosti ili možda za odnos boja koji je meni predivan. Ta plava koja se koristi za more, onda te linije, meridijani i paralele koji me uvek prisete kako linija u prirodi ne postoji usprkos tome što je ona naš prvi alat za razumevanje prostora u kojem se nalazimo. Mislim da tokom izrade jedne karte nastaje jako puno mentalnih karata i prostora u prostorima.


 

Da li si postigao željenu atmosferu u U10 i kako ti se čine mogućnosti ovog prostora?

Mario: Još kada sam prvi put ušao u ovaj prostor povodom izložbe Glory hole, jednostavno sam znao da tu želim da imam samostalnu izložbu. Mislim da uveliko tom utisku doprinose ovi visoki plafoni koji dopuštaju radovima da dišu. Zatim ovi stubovi koji omogućuju podelu prostora dok i dalje cela galerija ostaje otvorena. Stvara se dojam jednog kretanja koje te vodi kroz postavku.

Što se tiče atmosfere, jako sam zadovoljan. Očekivao sam puno manje ljudi tako da sam se ugodno iznenadio. Drago mi je da se ljudima svidelo i da su uspeli osetiti barem deo onoga šta sam želeo da kažem. A meni je odlično došla prilika da proverim neke ideje koje sam imao i vidim kako reagiraju sa publikom.

_MG_1267

 


Razgovor vodila: Kristina Grebenar

Fotografije: Nina Ivanović


 

Biografija umetnika

Mario Kolarić rođen je 1984. u Beogradu (Srbija), a odrastao u Osijeku (Hrvatska). Diplomirao 2010. na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu (Hrvatska). Član žirija za MA degree 2011. na Sint-Lucas Beeldende Kunst u Gentu (Belgija). Radi u polju crteža, grafike, slike, instalacije te site-specific projekata. Do sada je imao četiri samostalne izložbe, te nekoliko grupnih izložbi u regionu i u Europi. Od 2006. pod imenom Pas a kasnije Sretan Bor radi urbane intervencije, prvo na ulici a poslije na festivalima kao MUU (Zagreb), Škver (Mali Lošinj) te Bien Urbain (Francuska). Od 2010. član je HDLU-a u Zagrebu. Živi i radi u Beogradu (Srbija).

http://cargocollective.com/mariokolaric


 

Još jedan intervju sa Mariom Kolarićem možete pogledati ovde.


 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s