Vis major

_MG_0981

Emilija Radojičić

19.03.-4.4.2015

 

Zbog čega ova izložba nosi naziv Vis major? Kako si došla do tog naziva? Da li postoji poseban razlog zbog čega je naziv na latinskom jeziku?

Emilija: Vis major je viša sila. Naziv je došao par dana pred izložbu. Pila sam kafu sa drugarom i pričali smo o mom radu, o tome kako ja stvaram i kako je to ponekad nesvesno kao pod uticajem neke više sile. On je rekao: „Vis major“, i odmah sam shvatila da je to – to. Baš je leglo. Tako stvaram i to je ono što predstavljaju radovi. Moglo je da bude i „Viša sila“, ali „Vis major“ je na latinskom pa svi mogu da razumeju, bez obzira na to koji jezik govore.


 

Šta je ta viša sila? Čime ona upravlja?

Emilija: Ljudi to zovu Bog. To je viša sila koja upravlja. To je priroda, to je prioroda čoveka, energija, sve oko nas i sve što utiče na nas. Ne mogu da kažem da je to jedna stvar. Mislim da nas sve to pokreće.


 

Kako bi definisala podsvesno u svom radu?

Emilija: Često vidim rad na praznom papiru i onda moram to da ispratim brzo dok ne nestane. U tom trenutku nisam toliko svesna stvari o kojima razmišljam. To su moji životni motivi, nešto što me vuče, stvari koje me zanimaju, nešto što želim da prenesem, moja ideja, vibracija, ljubav… Mislim da se sve to ogleda u mojim radovima. Puštam da me to vodi i mislim da to dolazi iz nesvesnog, iz nečeg što svi osećamo.

_MG_0987


 

Da li imenuješ pojedinačne radove i serije radova? Kakvu ulogu imaju nazivi crteža koje imamo priliku da vidimo na ovoj izložbi?

Emilija: Ne bih da ih da im dam nazive jer želim da ljudi vide šta god oni hoće u njima. U tome je i poenta. Postoji nešto što oni za mene znače, ali ne želim da sputavam druge ljude da oni vide nešto svoje u njima. Nazivi su tu ako me neko baš pita ili mi trebaju za neki tekst. Radi tih formalnih stvari, zapravo. I tada ih nazivam tako – da je i dalje sve otvoreno za interpretaciju. Volela bih da radovi govore sami za sebe.


 

Kako bi okaraktelrisala radove koji su izloženi – apstraktni, nepredstavljački, narativni, bespredmetni, asocijativni….? Kakav uticaj ima muzika na ove radove?

Emilija: Svaki crtež nešto predstavlja, naravno. Ovi koji su apstraktniji, oni su više kao da si pritisnuo zoom in. To je slika vibracije, ne znam kako drugačije da to objasnim, kao statično pokretna slika. Kao muzika, kao zvuk, kao prostor – sve u jednom. Oni jesu apstraktni ali i nisu. Vrlo su jasni. Oni su i dalje figurativni crteži. To je samo meni znano moje viđenje sveta i univerzalnih misli. Volela bih kada bih imala skener koji kada prevučem preko svog rada iz njega izađe pesma. Volela bih to da čujem. Čak mislim da znam kako bi određeni radovi zvučali. Ako boja ima svoju vibraciju onda ima i zvuk. Ima i ukus. Sve je to povezano jedno sa drugim.


 

Da li u tvojim radovima ima uticaja Optičke umetnosti?

Emilija:  Da, ali mene ne zanima optička varka, već da iskoristim te neke optičke igre da jače dočaram vibraciju i prenesem jaču poruku, da probam da stvorim prostor unutar prostora i da vidim dokle to može da stigne, i koliko informacije može da stane na jedan papir, a opet nije ni sve u tome. Ima tu neke igre i samo za mene.


 

Tapiserije se obično povezuju sa tradicijom, a deo jedne od tvojih tapiserija je varjača. Da li one imaju neke veze sa nasleđem?

Emilija: Uvek sam volela tapiserije i ručne radove i uvek me je to zanimalo, ali se nikada nisam nešto posebno oprobala u tome. Ta varjača se tu našla potpuno spontano jer je to bila prva tapiserija, eksperiment. Shvatila sam da ne izgleda loše ali sam morala da je skinem sa razboja i da je stavim na nešto, a nisam imala ni jedno drvce pa sam stavila na varjaču privremeno, i onda je ona tu ipak ostala. To nema veze sa posebno srpskim nasleđem iako možda ima i tog uticaja. Ipak sam ja sa ovih prostora i to je ta vibracija, genetika, nasleđe, uz to odrasteš. To je sve deo nesvesnog. To mi se sviđa, odavde sam, a opet, i mnoge druge stvari iz raznih kultura za koje se interesujem su takođe uticale na mene. Jako me privlači egzotika, sad, za svakoga to nešto drugačije znači. 

_MG_0952


 

Šta za tebe znači taj pojam?

Emilija: Za mene su to putovanja, druge kulture, nešto novo, ali sve to kao deo onoga što smo svi mi. Sviđaju mi se te sličnosti u kulturama, kao što i u religijama ima nekih vrlo sličnih pravila. To je u stvari ono kako svi mi shvatamo ovaj svet. To je neka zajednička vibracija, i sve je to na neki način isto. Zanima me priroda. Za mene je to ustvari egzotika: mora, gde sve ide ta voda, koja sve ostrva postoje, kakve sve razne biljke, eko-sistemi, životinje i ljudi različitih fizioniomija postoje. Sve je to egzotika i to mi se jako sviđa.


 

Pominješ religije, a nedavno si izjavila da si tokom rada na ovim crtežima čitala Bibliju. Moguće je prepoznati određene predstave u tvojim radovima koji imaju i hrišćansku simboliku, kao što je na primer zmija. Da li misliš da je ova knjiga, osim tog podsvesnog, imala i direktan uticaj na neke crteže koji su ovde izloženi?

Emilija: Recimo ova serija od 5 crno-belih radova je nastala baš kao stvaranje sveta: dan 1, dan 2, dan 3… Onako kako ja to vidim. A što se zmije tiče, ja sam još pre nekoliko godina razmišljala o muško-ženskim odnosima, o grehu, ali o grehu u smislu toga kako se mi ogrešimo o druge ljude. Nevezano za pravoslavlje, nego svuda u svetu, mi imamo paterne u odnosima. Zatupeli smo i postali jako netolerantni. Krenula sam od tog greha koji simboliše zmija. U jednom trenutku smo na fakultetu učili šta je to što ljudi shvate kada vide određene životinje, pa tako ako nacrtaš zmiju svi će to negativno shvatiti, kako su neke životinje arhetipi pozitivnog, a neke negativnog. Ustvari smo sve to mi sami stvorili. I baš mi je bilo interesantno kod zmije to što ona nije uvek bila negativna. Zmija se recimo često pojavljivala u Grčkoj kulturi kao neko ko vodi ka zdravim travkama. Zmija je bila simbol nekog razrešenja, bila je dobar simbol. Pojavljuje se na simbolu apoteka, tako da je zmija simbol nekog ozdravljenja, pročišćenja. Čak se i njen otrov koristi u razne medicinske svrhe. Nije zmija loš lik na ovoj planeti. Zapravo niko i nije. I to je ono što ja želim da kažem. Sve je onako kako ti shvatiš. Pokušavam i te neke stvari da razbijem: strah u sebi i u drugima. Koristim simbole koje bi svi mogli iz prve da shvatimo kao negativne ali oni nisu zapravo takvi.


 

Koja je funkcija umetnosti u društvu? Kakav je tvoj odnos prema publici u skladu sa tim?

Emilija:  Mislim da ti kao umetnik imaš odgovornost da prenosiš neku poruku kroz svoj rad. A to i radiš, hteo- ne hteo. Ne treba se uopšte baviti negativnim stvarima. Tvoja odgovornost je da daš lek ovom društvu. I kao čovek imaš odgovornost, a imaš i puno izbora u šta ćeš da veruješ i šta ćeš da odašilješ. Zašto onda ja ne bih odabrala nešto pozitivno? To mi je sve jasnije i sve više želim to da prenesem. Želim što jače to da prenesem. Mislim da ima previše urbanog mračila i deformisanih lica. Svi to rade, a i ja sam imala te faze u svom radu, ali mislim da to treba prevazići jer to ne treba da bude moda. Mislim da je okej da postoji i to, ali želim da pokažem i neku drugu stranu. Bitno je kako se ljudi osećaju kada vide radove. Ne bih izložila nešto što mislim da je negativno. Ne treba da budeš protiv nečega nego za nešto, jer ako si protiv samo šalješ negativnu energiju. Prava kontra je dati pozitivnu afirmaciju nekoj ideji.

ema1


 

Imajući veliko iskustvo u crtanju grafita i murala velikih formata, kako se osećaš u belom galerijskom prostoru kao što je U10 umetnički prostor? U čemu je razlika između slobode u izrazu street art-a i slobode koncipiranja izložbe u galerijskom prostoru? Šta te je navelo na ovu promenu?

Emilija:  Ljudi su saznali za mene kroz grafite i street art, ali ja sam i pre toga stvarala crteže. Street art je bio jedan period u mom radu, ali mene to više ne zanima. Radila bih velike murale, ali ono što ja želim, po svojoj skici. Ne bih nastavila da radim grafite, to mi se više ne radi. Izlaganje u galeriji je potpuno različito ali ista je potreba da pokažeš svoj rad. Bitno je da se izražavaš. Ja to ne bih uopšte upoređivala. Postoji i ovaj način i onaj način. Što se ove izložbe tiče, htela sam da izložim samo radove. Imala sam ideju i da donesem gomilu biljaka, ali sam baš htela da vidim kako će ovi radovi izgledati kada budu tu sami jer je i mene malo strah od toga i stalno imam neku potrebu da zatrpavam. Želela sam da ovo bude čista postavka. Da dođeš i gledaš sam rad. Da staneš ispred njega i da je samo on bitan. Tako da sam možda doživela ovaj prostor kao belu kocku, ali on je lep i, bez obzira na to što je tako beo i čist, daje mogućnost da odvojiš serije u prostoru. Inače mi se jako sviđa ovaj prostor. Mislim da je najbolji u gradu, trenutno. Svašta ovde može da se uradi, ali eto, ovaj put – ovo.


 

Razgovor vodila: Kristina Grebenar

Fotografije: Nina Ivanović


 

Biografija umetnice

Emilija Radojičić – EmaEmaEma je multimedijalna vizuelna umetnica koja trenutno živi, radi i studira u Beogradu. Uticaje prima iz prirode, snova i podsvesti. Radi u poljima crteža, slike, fotografije, muzike, animacije, objekata, VJinga, instalacije i urbanih intervencija (murala). Učestvovala je u brojnim street art kolaboracijama i projektima, domaćim i regionalnim, poput Škvera na Malom Lošinju i Muzeja ulične umetnosti (MUU) u Zagrebu. Do sada je realizovala nekoliko samostalnih i mnogobrojne grupne izložbe širom Evrope, kao kustos i kao umetnik.

http://www.emasdream.com

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s